Buđenje

Udobno se smestila na trosed u svojoj dnevnoj sobi. Čaša soka od narandže, pepeljara, cigarete i upaljač oko nje. Unutar nje sećanja koja žele da isplivaju na površinu. Vrište u njenom grlu. Osuđuju je. Traže da ispravi greške.

Debela prasice, ustani, pokreni se. Budalo jedna!

Nekad si bila Princeza i oko sebe okupljala paževe koji su činili sve da budeš srećna. Zatim si postala stroga ali pravična Kraljica i sretala si se sa svima sa kojima si poželela. Tvoja hrabrost bila je nemerljiva. Upornost takođe.

Viđali su te sa alkosima, kriminalcima, advokatima, političarima. Bila si srećna sa svima njima.

Volela si svoju profesiju i ona je volela tebe.

Muškarci su te voleli i ti njih.

Šta se desilo kretenu jedan? Šta se desilo u tebi pa si klonula duhom, klonula fizički, psihički?

Zašto si se učaurila u svoju ljušturu i ne izlaziš iz nje? Šta je to što te danas čini ružnom, neprimetnom, bez prijatelja, bez emocija? Zašto si hladna, cinična, nadmena bez potrebe?

Sećanja vrište. Psuju, bljuju. Vređaju. Sve u cilju da podignu jednu posrnulu ženu.

Buđenje je bolno. Ali neophodno. Moraš ponovo da budeš ona stara. Možeš to! Ti to možeš.

Seća se ona svega. I poruka u zimskim noćima i piva u kafiću sa onim kojoj je rekao TI i dodao da onda mora da je voli.

Seća se i kako je bila srećna jer radi posao koji voli.

Pamti one dane i one noći koje je provodila sa prijateljima.

Pamti ona sve.

I želela bi da se pokrene, da bude ponovo ona stara. Želela bi to i bez sećanja koja vrište u njoj.

Želela bi. Ali još uvek spava.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.