Bolnica

Fotografija koju sam postavila uz ovaj tekst skinuta je sa jednog sajta za besplatno preuzimanje fotografija. Snimljena je u nekoj bogatijoj zemlji u kojoj su sve bolnice uredne i sređene. Naše, nažalost nisu i znam da je to vama poznato.

Moja mama je trenutno u bolnici. Pukao joj je čir na dvanaestopalačnom crevu, operisana je ali ima još jedan koji sada pokušavaju da srede lekovima. Mami je bolje i nadam se da će sve biti ok, te da neće biti potrebe za novom operacijom.

Leži na Urgentnom centru, na jednom njihovom odeljenju. Operisao je jedan dobar stručnjak koji je pritom i fin i ljubazan čovek spreman da porodici objasni sve vezano za pacijenta kojeg je operisao i kojeg leči.

I medicinske sestre su ok. Međutim, ima dosta stvari koje nisu ok.

Na prvom mestu je loša higijena. Na drugom nedostatak mesta u intezivnoj nezi. I ono što je još loše je utisak o samoj bolnici i odeljenju.

Vidi se da nisu skoro ni krečili ni sređivali taj deo Urgentnog centra. Na hodniku sam videla mnogo kreveta. Da li su stari ili novi ne znam.

Mali stepenik u hodniku na koji sam sela da odmorim bio je sav prašnjav.

U sobi gde mama leži, leže još četiri ili pet pacijentkinja. Neke su operisane, neke se spremaju za operaciju. Ni u samoj sobi nije sterilno čisto…kako treba da bude tamo gde su smešteni tek operisani pacijenti. Teži i lakši pacijenti.

Hodnik iz koga se ulazi u bolesničke sobe je mračan, kao da ste u tunelu.

Na početku hodnika su neka vrata pokrivena crnim najlonom koji je počeo da se raspada.

Nisam bila u toaletu tako da ne znam kakvo je tamo stanje, ali sigurna sam da nije ništa bolje od hodnika i soba.

Pitam se da li su se lekari i medicinske sestre žalili na sve ovo gore napisano. Pitam se takođe da li je i kada u planu renoviranje Urgentnog centra.

Verovatno u gradskom i republičkom budžetu nema dovoljno sredstava za zdravstvo i za sređivanje i opremanje bolnica pa i Urgentnog centra u kome su smešteni pacijenti kojima je bila neophodna urgentna pomoć.

Ali, ima dovoljno novca za fontane, za novogodišnje ukrašavanje grada, za raskopavanje Bulevara oslobođenja svake dve godine.

Ima novca i za “ Zadrugu“ i “ Parove“. Ima novca i za plate i nadoknade svih visokih i nižih funkcionera.

U Institutu za ortopedske bolesti “ Banjica“ na dečijem neuro-ortopedskom odeljenju na kome sam operisana i ležala pre četiri godine situacija je bila slična. A to je odeljenje na kome se leče deca i odrasli sa cerebralnom paralizom.

Definitivno najgora bolnica pred stanjem raspadanja bila je Institut za medicinu rada na kome sam ležala pre šest godina zbog procene radne sposobnosti.

Ne znam da li su sređivali skoro Institut za ortopediju “ Banjica“ i Institut za medicinu rada “ Dr Karajović“. Ne mogu da donosim zaključke o uslovima u tim Institutima jer sam tamo bila pre šest i pre četiri godine. Ne znam današnje stanje.

Ali, nažalost, znam stanje na Urgentnom centru. I divim se lekarima i medicinskom osoblju kako mogu da rade u takvim uslovima. I divim se pacijentima koji tamo leže i nemaju primedbe na čistoću i slične stvari.

I na kraju, najvažnije-nema novca za lečenje najmlađih, pa ih lečimo putem SMS poruka. Ima novca za sijaset gluposti, za zdravstvo u celini nema 🙁

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.