Biti svoj gazda, biti direktor- to je cilj!

Inspirisana tekstom koji sam pročitala na Fejs grupi „Blogeri“, dobih inspiraciju da napišem nešto o preduzetništvu u Srbiji, tačnije o mom iskustvu sa tim.

Takođe, ovo je i tekst za Blog paradu čiji je inicijator autor bloga „LOVA DO KROVA“

U dva navrata sam bila preduzetnik, tj direktor agencije, zatim vlasnik jedne specijalizovane radnje.

Te davne 1995.godine primorana da izađem iz ZONE KOMFORA koju nudi državna služba, otvorila sam svoju agenciju za promet vlasništva vozila. Firma je dobro radila, i uz neke dodatne poslove koje je radila moja mama, mogli smo da živimo samo normalno u tim ludim vremenima. Firma je ugašena posle godinu i nešto, porez sam plaćala na rate, a sama sam se vratila u ZONU KOMFORA. Beše to jedno lepo iskustvo, upoznala sam dosta ljudi, imala sam novac, nisam se obogatila ali nisam živela siromašno.

Vreme je neumitno proticalo, radila sam, bilo mi je lepo. Međutim, jedne jesenje večeri, komšinica je dala ideju kako bismo mogli da radimo i da uspemo u poslu jer su ti preparati veoma traženi. Reč je o ruskim vitaminima koji se danas mogu kupiti skoro u svakoj apoteci.

2008.godine, prirodni ruski preparati i njihova kozmetika prodavali su se na dva mesta u gradu. Moja radnja bi bila treća. Pomislih i da će biti sreća.

Uz pomoć ušteđevine, prijatelja, rođaka i banke napravljena je finansijska konstrukcija i pošla sam u potragu za prostorom. Tu me je već dočekalo neprijatno iznenađenje. Malecki lokal a skup, strašno skup. Okej, platih unapred, dadoh depozit, sklopih ugovor i krenuh da tražim dobavljače.

Radnja je počela da radi. Imala sam i vizit karte i flajere. Želela sam i reklamu na radiju, ali para više nije bilo. Morao je da se opremi prostor, da se kupi fiskalna kasa i sve što treba da ima jedna ozbiljna radnja.

Svih tih meseci koliko je radnja radila, pazara je bilo malo. Dolazila mi je i sanitarna inspekcija i srećom nisam bila kažnjena.

Radila sam na svom radnom mestu, a zatim trčala u radnju.

Donosila je samo gubitke, i stvarala mi nove dugove. Porez nisam uspevala da plaćam redovno. Mislim na socijalno i penziono, onaj drugi porez na promet sam plaćala na vreme.

Radnju sam zatvorila i sklopila dogovor sa Poreskom upravom. Bili su skroz fer i imali su razumevanja.

Međutim, meni to njihovo razumevanje nije bilo dovoljno. Postadoh depresivna, više nervozna nego depresivna jer dugovi su ostali.

Beše to pakleni deo mog života.

BITI SVOJ GAZDA, BITI  DIREKTOR, TO JE CILJ!!! Luda razmišljanja jedne lavice sklone da rizikuje u životu.

I opet je vreme prolazilo, dani se pretvarali u mesece, meseci u godine. Isplatih sav dug prema državi, i behu mi oprošteni dugovi prema rođaci i jednom prijatelju.

Konačno sam mogla mirno da spavam.

2008.godina je bila početak velike svetske ekonomske krize. U takvoj klimi, ja sam počela svoj biznis. Greška, velika greška.

Ovo iskustvo koje je puno nerviranja i neprijatnosti, zauvek ću pamtiti.

Svima onima koji žele da krenu u preduzetničke vode poručujem- dobro razmislite, i ne počinjite posao bez veće sume novca. I radite nešto što je profitabilno, a ako ne ide, menjajte delatnost ili zatvarajte radnje i firme!

3 thoughts on “Biti svoj gazda, biti direktor- to je cilj!

  1. Mislim da je za pokretanje biznisa, osim želje, energije, ideje i novca, potrebno strašno mnogo hrabrosti i upornosti. Divim se onima koji su krenuli od nule i uspeli da opstanu u ovim surovim vremenima.

  2. Teskt koji si linkovala ja sam elegantno preskočila (sad nisam) . Imala sam apsolutno isto iskustvo kao ti, baveći se drugim delatnostima. Mislim da sam u stanju da sada držim demotivacione govore i pokretanju preduzetništva.

  3. Hvala na dijeljenju iskustva. Nisam nikada započela neki „svoj“ posao, ali priznajem da je u planu. Trenutno sam u fazi čitanja, učenja, traženja. Ali htjela bi, jednom.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.