Beg, treći deo

Sa druge strane malog grada on je sedeo na terasi hotelske sobe i prisećao se jučerašnjeg dana. Nije smeo to da uradi. Nije smeo da je zove niti da je uznemirava. Obećao sam da ću se promeniti. Ali, obećao sam i da ću joj se osvetiti zato što me je strpala u zatvor. Silovao rođenu ženu. Kao u nekom psiho trileru. Borio se sa svojim mislima. Njegovo pošteno JA igralo se sa njegovim nepoštenim JA.

U pravu je ona, treba da se lečim. Odavno je to meni bilo potrebno. Ko me je vaspitao? Majka koja je pila i jurila druge muškarce i otac koji se trudio da izbegne svaku svađu. Slabić. Mnogi su to govorili za njega. Onda se razboleo i da majci ne bi bio na teretu ubio se.

A šta ja hoću? Da se ponašam drugačije od oca. Da ja budem taj koji razbija porodicu. Da vređam, kradem, silujem-da li je to moj život?

Kako da pobegnem od tog života?

Pružila mi je ruku kad niko nije hteo. A ja, kako joj rekoh hvala. Silovao rođenu ženu. Pre toga dolazio kući pijan. Nije mi padalo na pamet kako je ona. Kako uopšte živi sa mnom.

A nekada davno sam joj obećao turističku agenciju. Sama je otvorila i počela život bez mene.

Ne zaslužujem ja ni oproštaj ni topli dom. Treba da se ubijem. Ili odem negde daleko i živim sam. To je jedini način da nikoga ne povredim.

Otputovaću, idem na lečenje. Možda za mene ipak ima spasa. Ako ozdravim, poslaću joj pismo. Bežim, bežim od nje, bežim od sebe…Stidim se.

****

U Igalo su stigle oko dva popodne. Let do Tivta je trajao oko četrdeset minuta, ali su onda dugo čekale na trajekt. Mislile su da će biti brže da idu trajektom do Igala, ali su uvidele da su pogrešile.

Nije više pričala o njemu. Sestra je molila da ne pričaju o njemu, sada dok su na odmoru.

Raspakovala je mali kofer koji je ponela, istuširala se i onda su otišle nešto da pojedu i prošetaju. Dan je bio sunčan i idealan za šetnju pored mora.

U sebi je ipak razmišljala. Da li će je ostaviti na miru? Da li je moguće da prošlost zaista zauvek ostane iza nas, ili ipak njeni tragovi ostaju kao što mnoga pitanja ostaju bez odgovora.

I ja sam snosila delić krivice. Priznajem to sebi.

Misli su se  stalno vraćale u prošlost i mehanički je odgovarala na sestrina pitanja, mehanički jela sladoled na šetalištu „Pet Danica“.

Završila sam fakultet, stalno sam o tome pričala, nikad o deci. Nisam kuvala sem u retkim prilikama. On je voleo da kuva. Sa predavanja išla sam na kafu sa drugaricama. On je sedeo kod kuće za to vreme i pio.

Te večeri sam bila spremna na svađu, a umesto nje doživela sam najveće poniženje koje jedna žena može da doživi. Ma nije bilo baš tako, jednostavno nisam želela te večeri da vodimo ljubav a on je bio pijan i grub. Zvala sam policiju. On je izgovorio reči koje su bile pretnja.

Kada su moji roditelji čuli za sve, tražili su da se razvedem. Razvela sam se. Onda su majka i prijateljice bile u panici. Treba da odem iz grada, da me više ne nađe. Otišla sam. Počela nov život. Spletom okolnosti roditelji su mi pomogli i odmah sam otvorila svoju firmu. Firmu preko koje nikada ne putujem.Nikome ne govorim ni gde putujem, sem roditeljima i sestri.

Učaurena u sopstvenu školjku, u sopstveno stakleno zvono, ne želim da znam ni ljude ni događaje oko sebe. One ružne. Sebičnost, egoizam, socijalna fobija možda. Sve radim mehanički. Jedino osećanje koje nosim u sebi je strah. Strah od njega i strah od sebe same. I ja sam pogrešila.

Pogrešila sam, šapućem suncu koje zalazi. Da li i kako mogu da se promenim?

– Nastaviće se –

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.